SUDBINA JE TAKO REKLA

SUDBINA JE TAKO REKLA

Majka mi je jednom rekla da ne dozvolim sebi da sva bol jednog dana ne preraste u mrznju. Takodje mi je rekla da sada ne razumem, jer sam dete.
Shvaticu kad porastem.
Bila je u pravu. Jeste presla.

Kao i svaka beba koja se rodi, tako i ja, nisam mogao da biram ko ce mi biti roditelj. 07.04.1993.se u Tetovu, Makedonija, rodila jedna takva beba. Ja.
Jos kao beba sam privlacio paznju na sebe sa svojih, skoro 5kg.
U porodilistu sam bio najkrupnija beba. Te iste noci smo mogli da izgubimo zivot i ja i moja majka. Zahvaljujuci jednom izvanrednom doktoru, preziveli smo oboje. Majki sam oduzeo pola zivota,jer se moj plac nije cuo kada se porodila, bio sam ceo modar. Tek nakon dva minuta se cuo moj prvi plac. Plac koji nije prestao punih devet meseci. Medicinsko osoblje se cudilo kada je na mom celu primetilo ucrtan krst. Stare bake su mojoj majci pricale kako je to cudo, jer sam rodjen na veliki praznik.

Sa svojom majkom sam ziveo u jednom selu. Kuca nam je bila u centru sela, tako da smo jako puno privlacili paznju. Pogotovo ja. Komsije bi se nocima, u gluvo doba okupljale i pitale bi se sta se to desava sa mnom?
Zasto toliko placem?
Jedne veceri me je covek, koga bih trebao nazvati svojim ocem, uzeo u narucje. To je moju majku jako iznenadilo, jer nije imao obicaja da se igra sa svojim sinom. Valjda sam se u tom trenutku uplasio njegovog pogleda pa sam krenuo da placem. To ga je razbesnelo, te me je silovito zgrabio i krenuo ka terasi. Ziveli smo na drugom spratu, dok je na spratu ispod ziveo moj rodjeni cika sa porodicom. Dole su ga cekali gladni sarplaninci koji su ga skoro pa molili svojim lavezom da im da neku zanimaciju. To bih trebao biti ja, beba od devet meseci. Moja majka je zahvaljujuci meni te noci zaradila polomljeni nos, donju vilicu i dva naprsla rebra. Majka kao majka. Ima li jace, iskrenije i toplije ljubavi od majcinske?
Pretvorila se u lavicu i odbranila me od monstruma.
Te noci je izbio moj prvi zubic.
Te noci je krst sa mog cela nestao.
Te noci je plac napokon prestao.



TRI GODINE KASNIJE...



'' Igore, otac ti ponovo tuce majku? ''
- Ne znam.
'' Idi gore vidi sta se desava, ubice je. ''

Te reci mi je izgovorio covek koji je tada imao skoro pedeset godina.
Cesto puta se zapitam, da li je moguce da se niko od tih ljudi nije setio da ode na tom spratu i spreci batinanje moje majke? Zar ljudi na sve gledaju kao na predstavu?
Nastavio sam da se igram u pesku, dok su mi u usima odzvanjali krici i zvuci udaraca koje je moja majka primala.
Jednog dana je dosao andjeo cuvar i spasio nas je iz tog pakla.
Moja baka Zaga, majka moje majke. Spakovali smo se brzinom svetlosti, dok je monstrum bio na poslu. Bio je komandant policije, da ne zaboravim da napomenem. U narednom periodu smo ziveli sa bakom i dekom u stanu u centru Tetova. Moja majka se preporodila, kao i ja. Povratila je kilograme, jer je izgledala kao hodajuci les, zahvaljujuci svoj muci koju je prezivela. Moja majka je veliki borac! Ja sam drugo dete mojih roditelja.
1985 godine je po prvi put moja majka postala roditelj, takodje decaku.
Mom starijem bratu. Brat? Sta je to? Nazalost, nikada nisam saznao.

Familija sa monstrumove strane je uvek vise volela njega od mene. Mada mene kao dete to nije doticalo, sada se, kao odrasla osoba zahvaljujem Bogu sto je to tako bilo.

Ukoliko se pitate zasto svog oca zovem monstrumom, sacekajte.
Nastavak price tek sledi.



DVE GODINE KASNIJE...



Imao sam pet godina, bio sam pravi mali slatki buca.
Cini mi se da me obrazi jos uvek bole od silnih stipanja.
Tog dana sam video moju majku kako pakuje moje i njene stvari u ogromnu crnu torbu. Ugledao sam svoju uplakanu baku i odmah shvatio o cemu se radi.
Moja majka vise ne moze podneti odvajanje od svog drugog deteta, majka ko majka, razumem je. Nekoliko nedelja je sve bilo u redu, cak sam jednom i pomislio da smo normalna srecna porodica. Konacno. Sve dok se monstrum nije vratio svom najvoljenijem poroku. Alkoholu.
Moja majka je danas ziva zahvaljujuci baba Dusanki koja je te noci cula svadju i krike kakvi se ne cuju u najbrutalnijim horor filmovima. Ugledala je stravicnu scenu. I dvoje uplakane dece.
Moja majka je podnela zahtev za razvod braka, sva sreca monstrum je prisnao. Uradio je nesto sto moju majku i dan danas boli, uzeo joj je njeno prvo dete i uzeo pod svoje. Od malih nogu je mog brata ucio da treba mrzeti svoju majku. Kakav ste to covek kada svoje rodjeno dete okrecete protiv majke? Zene koja vas je devet meseci nosila u stomaku? Znam ja ako vi ne znate. Monstrum.

21.09.1999.godine smo se spakovali i preselili se u drugu drzavu.
Iako je moja majka kao razlog navela bezanje od rata zbog siptara, ne, ona nije bezala od njih, bezala je od monstruma.
Dan nakon preseljenja sam krenuo u zabaviste. Tog dana se plac vratio u moj zivot. Uplasio sam se od dece, vaspitacice, od jezika koji nisam razumeo. Od svega. Satima sam plakao i jecao. Valjda je to bio idealan dan da sve to izbacim iz sebe. Moj deka Dragi je imao velike planove kada smo se doselili u njegovo rodno selo. Medjutim sudbina je za njega imala druge planove.
2002 godine, nakon nepune tri godine od preseljenja moj deda je preminuo od bolesti koja je odnela mnoge zivote. Rak pluca.
Mojoj majci je to jako tesko palo jer je njen tata za nju bio sve u zivotu! Bila je tatina cerka. Od njega je povukla hrabrost koja je nije napustila i dan danas.
Ja sam pak bio mnogo vise vezaniji za svoju baku. Ima li lepseg osecaja nego kada vas baka zagrli? Evo bas dok ovo pisem, setim se tih zagrljaja i duboki uzdasi me obuzimaju. Nadam se samo da se plac nece povratiti.

'' Porodicu ne cine samo oni sa kojim smo u srodstvu. Cine je i oni koji nas drze za ruku onda kad nam je to najpotrebnije. ''

Novembra 2007 godine je i moja baka resila da nas napusti. Da ostavi dve duse da placu u tisini.
Ostali smo sami. Ja i moja majka. Ja i moj ponos. Tako se ponosim sto je Bog, sudbina ili ko god resio da mi bas ona bude majka. Ja sam tako srecno dete. Mamina maza.

Kako su godine prolazile postajali smo sve jaci i samostalniji. Nismo podnosili nicije sazaljenje. Ponos nam to nije dozvoljavao.
'' Sine dok imamo oboje dve ruke i dve noge, imacemo za nas dvoje. '' 
Monstrum je par puta pokusavao da se povrati u nas zivot, ali ne.
Lavica nije dozvoljavala da je vise povredi bilo ko. Kao i njeno dete.
Dok vam ovo pisem pitam se da li je taj covek ikada osetio grizu savesti sto je mom bratu oduzeo majku i mladjeg brata? Ne, nije. On ne zna sta je savest.
Cesto puta sam se zapitao, zasto bas ja? Sta sam kome zgresio?
Odgovor jos uvek nisam dobio. Mozda je to sve tako trebalo biti. Verujem u sudbinu.


Slavio sam punoletstvo. Kuca je bila puna ljudi. Sto mladjih, sto starijih osoba. Cini mi se da su tada svi bili srecniji sem mene, mene koji sam ceo dan proveo uz telefon ocekujuci poziv svog 'oca' i 'brata'. Taj poziv tog dana nije dosao.
Bio je to suncan aprilski dan, dan kada je jedan decak postao odrasla punoletna osoba.
Dan kada je izgubio svu nadu da ce ikada pored sebe imati oca.

Kada sam se jednog popodneva vracao kuci iz skole, zazvonio je telefon. Javio sam se i cuo monstrumov glas. Bio je 17.april.
Cuo se pijani glas. Prekinuo sam vezu, udahnuo duboko i nastavio da koracam ka autobuskoj stanici.  Te noci se u meni rodio osecaj, meni nepoznat. Bila je to mrznja.
Ne brinite, nisam dozvolio da se u meni dugo zadrzi. Samo lose osobe mogu da mrze. To su me knjige naucile. Od tog dana sam postao vuk samotnjak. Osoba koja samo sebi veruje, osoba koja se samog sebe najvise plasi i osoba kojoj su knjige postale najbolji prijatelji.

U tom selu sam ostavio puno prijatelja sa kojima se i dan danas cujem.
Cesto mi sami napisu kako je sve uglavnom isto, kako u toj kuci niko sa nikim ne prica i kako je monstrum ostao sam. Niko ne zeli da razgovara sa njim, cak ni njegov stariji sin. Onaj kojeg je ucio od malena da mrzi i prezire svoju majku.
Sudbina? Karma? Verujete li u nju? Sve se na kraju vrati. Dobro ili lose. To vec vi odlucujete.
Obicno nemam odgovor na to, pa namerno predjem na drugu temu.
Moj brat je osnovao svoju porodicu, i roditelj je cak troje dece.
Iako sam pokusavao par puta da sa njim stupim u kontakt, nisam uspeo.
Isprani mozak ne mozete povratiti na dobri put.
Svakako ga ne mrzim, nikoga. Svako je gospodar svog zivota.


Pre nekoliko godina sam svom ocu rekao kako ce doci dan kada ce se pokajati za sva zlodela koja je ucinio. Da ce doci dan kada ce mu svi okrenuti ledja. Dan kada ce ostati sam. Oh kako samoca boli.
Rekoh mu da ce doci dan kada ce oboleti, kako ce ga godine sazvakati i kako nece imati ko da mu pruzi casu vode. To vreme je doslo.
U svakodnevnim zivkanjima on mene moli da ga posetim. Nudi mi kule i gradove. Zar se dete i ljubav deteta prema ocu kupuje novcem?
Sto se novca tice zaboravio sam da napomenem kako je kod sudije plakao zbog izrecene presude o alimentaciji od 7.000rsd. Zabezeknut sudija, zavrteo je glavom  i isterao ga iz sudnice.
Nikada nisam osetio glad, majka se uvek trudila da moja usta nikada ne budu gladna. Mozda sam cak probao stvari koja ni najbogatija deca nikada nece.
Nije stvar u jelu, stvar je u tome da je majka sve!
Zato ih postujte. Zagrlite ih svakog jutra, poljubite ih i zahvalite se u sebi sto je vasa majka jos uvek tu.

PORUKA ZA CITAOCE

'' Dragi moji, pre svega vam veliko hvala na odvojenom vremenu koje ste posvetili citajuci moju istinitu zivotnu pricu, sudbinu, kako god. Svrha pisanja ove price nije da bih pridobio bilo cije sazaljenje. Jednostavno sam osetio potrebu da ovo bas sada napisem i samim tim oslobodim svoje srce i dusu tereta kog nosim godinama unazad. Prica koju ste procitali je istinita, zivotna. Mozda nesto i naucite iz nje. Nista na ovom svetu nema gore nego kada ste samohrana majka. Tako da, ukoliko ste mozda roditelj i napravili ste neku gresku prema vasem detetu, ispravite je dok ne bude prekasno. Moj otac se prekasno setio da bude 'tata'. Ne brinite, ne mrzim ga. Samo ga ponekad zalim. Nedostaje kada dodju praznici, rodjendan, neki lepi povod. Moja majka Slavica je tada meni sve ono sto mi u tom trenutku fali. Ono sto fali ona svojom ljubavlju nadoknadi. Najteze mi padne Badnje vece i Bozic. Ne, on se ni tada ne seti mene. Na kraju price ste procitali da sada na sve nacine pokusava da spere svoje grehe prema meni iz proslosti. Kada bi pokusao iskreno da se pokaje mozda bih mu i poverovao. Takodje, ovo je samo mali delic tortute koju smo preziveli ja i moja majka. Sto fizicki sto psihicki. Porodica sa moje oceve strane je postala jos gora nego pre. Niko sa nikim ne razgovara. Mozda je tako i bolje, zbog njih samih. Sa bratom nemam komunikacije, apsolutno nikakve. Zadnji put smo se culi pre vise od tri godine. Zelim mu samo dobrog, ali ja i dalje ne znam sta znaci imati starijeg brata. Moja majka je i dalje nabolja majka na svetu! I za kraj,verujte da se sve desava sa razlogom. Nista na ovom svetu nije slucajno. Zato verujte u cuda, mozda se upravo u ovom trenutku neko cudo i desava. ''

KRAJ

Autor price i teksta Igor Ristovski (@igor_witch)
Prica je zasticena autorskim pravom!

Molim Vas da je ne zloupotrebite i ne kopirate bez dozvole,

u protivnom cete biti tuzeni.

Instagram: @igor_witch

You Tube: ''Igorove Recenzije''