MARIJA MILOSTI PUNA

MARIJA MILOSTI PUNA

Da li sam Vam nekad' rekla koliko se plasim kaludjerica?

 I da nisu sve casne sestre tako dobre kao sto ljudi misle. 

 Ima i onih losih, jako, jako losih... 

Ovo je moja prica, i ne, nije me briga da li cete poverovati u nju. 

 POGLAVLJE I 

 Rodjena sam u porodici vernika. Majka me je od ranog detinjstva ucila da je molitva Bogu jako vazna, da sve praznike moram postovati, sve vere, i da ljude nikada ne delim po veroispovesti. Svako ima svog Boga kome se moli, rekla mi je jednom. Moj otac 'pak, iako se ljudima predstavljao kao Svetac koji hoda na zemlji, mislim da nije bio bas na zavidnom nivou sto se toga tice. Cak sam ga jednom cula kako je opsovao Boga i crkvu zato sto mu je kljuc pao na nozi kada je popravljao auto u garazi. Majci to nisam smela da spomenem.

Zaboravila sam da Vas upoznam sa mnom, moje ime je Marija Magdalena.

Ime mi je dala majka kada me je prvi put ugledala. Rodila me je u stali punoj ovaca i raznih drugih zivotinja, jer je verovala da ce je tako Bog jos vise ceniti i da ce joj dozvoliti da udje u Njegovo Carstvo Nebesko. Kad' bi samo znala koliko je pogresila. Steta, to sada ne mogu da joj kazem jer je mrtva.

Imam 20 godina i jedinica sam. Iako se majka molila godinama da joj Bog podari drugo dete, uzalud. Tu molitvu i zelju joj nije ispunio. Kada sam se rodila receno mi je da je Mesec bio pun i da nikada pre tako nije sijao, kada sam bila klinka cesto sam se sa majkom zezala kako sam ja Vampir, jer oni tada izlaze. Tada bi me pogledala jako zlobno, od tih pogleda sam cesto imala nocne more. Od kad sam prvi put ugledala svetlost zivota, evo i dan danas zivim na farmi. Da, zvuci dosadno, zar ne? Nikada nisam osetila kakav je osecaj kada padnes i ogrebes kolena, kada igras zmurke sa drugom decom, kada imas slobodu da radis sta god pozelis, jer si dete pobogu. Majka mi to nikada nije dala. "Ti si moje dete",  rekla bi, "moje i samo moje! Majka nece dozvoliti da te bilo ko povredi". Nazalost, i tu je pogresila.

Nikada mi nisu dali da citam knjige koje mene zanimaju, od kad znam za sebe Biblija je jedino sto mogu da citam. Kada bih kao mala napravila neko sranje, dobijala bih batine koje, mozda, cak ni odrasla osoba ne bi izdrzala, otac me doduse nikada nije tukao, dok bi me majka odvela u jedan mracan podrum, uzela bi tatin kais, ponela Svetu vodicu, zakljucala bi se sa mnom u podrum, i pocela bi da me tuce kao pomahnitala zver. Nakon tuce bi me umivala i prskala Svetom vodicom i zapovedila bi da se zajedno sa njom molim Bogu kako bi mi oprostio grehe. Jednom sam napravila jako veliku gresku. Pogledala sam je u oci i pitala je: " Ali mama koje grehe, ja sam samo dete." Sta je bilo nakon toga, zakljucite sami.

Kada sam dosla u godine kada sva normalna deca polaze u skolu, ja u tu skolu gde postoje ucitelji, druga deca, igraliste, travnato dvoriste gde bismo se na fizickom jurili i trcali, nikada nisam ugledala. Kuca na farmi mi je bila sve. Dom, skola, a i nesto drugo. Saznacete malo kasnije. Secam se da mi je jednom otac rekao kako zbog posla mora da napusti farmu na nekoliko dana i da ce mi kupiti igracke ukoliko budem slusala mamu. To mi je bio najtezi zadatak, verujte. Trazila sam da mi donese knjige, ne igracke. Nije mi doneo ni jedno ni drugo. Ili sam se ipak mozda prevarila.

I sami ste negde svesni koliko vreme brzo prolazi. Rodila sam se na Bozic 07.Januara. Zvuci jako zanimljivo zar ne? Inace, napravila sam malu pauzu dok Vam ovo pisem, morala sam da popijem tabletu za glavobolju. Ne pitajte zasto me boli, samo nastavite da citate.
Kada sam napunila 14 godina sebi sam dala jedan vazan poklon. Slobodu da napustim farmu i svoj dom i da krenem u potrazi za drugim ljudima, komsijama, jer sam videla na jednom brdu jednu malu kucicu. Bila je ponoc. Tacno 00:00h. Otvorila sam svoje krupne zuckasto/kestenjaste oci i pogledala na sat, pomisli zelju rekoh samoj sebi. Ponoc je. Vreme je za avanturu.

Obula sam jedine baletanke koje sam imala u svom obucarniku. Majka mi nikada nije davala da se oblacim kako ja zelim, izbor je uvek bio njen. Posto mi je jedna baletanka bila pocepana, bilo me je sramota da me neko vidi, zato sam cekala noc. Nije me bilo strah, zaista sam bila jako hrabra. Ta hrabrost me je kroz zivot jako skupo kostala. Proverila sam majcinu sobu da vidim da li spava, spavala je cvrstim snom. Napolju je bilo jako mirno, iako je bila zima ocekivali biste da je padao sneg, duvao jak vetar, bilo bi u minusu. Medjutim bilo je suvo. Zvuci cudno sto sam obula baletanke, ali s' obzirom da mi majka nije davala da izlazim napolju, pogotvo ne zimi, zimska obuca mi nije trebala. Sva sreca, necu se smrzuti veceras. Pogledah u prste na nozicama i krenuh ka vratima, ne shvatajuci kakav uzasan i zao odraz je prosao pored velikog ogledala koje smo imali u dnevnoj sobi. To mi se ogledalo inace nikada nije dopadalo. Uvek bi me hvatala jeza. Ok devojko, spremna si! Nisi vise mala, otvorih vrata i glasno rekoh u tami: " Zveri , ako ste tu negde bezite u svoje jazbine jer dolazi Marija, najhrabrija devojcica." , ne videvsi kolika se zver nalazila iza mene. Zatvorila sam vrata svog doma i krenula u tamu.

 Tisina. Jako teska i bolna rec. U tisini se mozda najglasnije prica, ali retko ko to cuje. Iako je bio mrkli mrak, napolju se videlo zbog punog Meseca. Doduse malo me je uplasio vetar, znate vec i sami koliko je jezivo kada se cuje zvuk vetra i kada ugledate one gole grane na vrhovima drveca. Medjutim, ja sam bila hrabra i istrajna u svom planu. Majka me ne moze doveka stititi! Znam da je samo majka, i da joj je to najlepsi posao koji obavlja 24/7 , ali uvek postoji ono ali... Bila sam istrajna u tome da otkrijem tajnu zbog cega moj dom ne posecuju drugi ljudi, zbog cega me majka krije, zbog cega mi na rodjendane ne dolaze druga deca? Na sva ta pitanja sam dobila odgovore, medjutim za iste sam jako skupo platila.

 Nekako sam se popela na vrh brda, baletanke su mi se jako klizale zbog kamenja i neravnog puta, sve sam izdrzala kako bih dosla do svog cilja. Kada sam dosla do kuce, okrenula sam se i videla kakav se velicanstveni pogled krije iza moje farme, nisam mogla da sakrijem odusevljenje te sam se smejala po prvi put onako iz sveg srca! Onda sam pomislila na svoju sirotu majku koja verovatno brine, ali posto nisam ugledala nigde svetlo znacilo je da majka jos uvek cvrsto spava. Obecala sam da se necu zadrzati dugo. Kada sam se okrenula ka vratima kuce, osmeh mi je nestao sa lica. Ugledala sam nesto sto me je prestrasilo u tom momentu. Duz celih vrata je bio krst crvene boje. Da li je to bila boja ili krv? Zivotinjska ili ljudska? Tada sam zamislite cak postala i inspektorka, jer sam pocela da koracam prema vratima.

 Dosla sam do vrata i primetila da je jako mracno. Izgledalo je kao da je kucicu i sve oko nje pogutala tama. Prosla me je jeza niz citavo telo. "Ok, ti to mozes, hrabra si, sama si ovo trazila Marija Magdalena, sada trpi." Tada sam prvi put nakon dugog vremena izgovorila svoje puno ime. Nisam ga volela. Izgledalo je kao da mi je samo ime neki teret. Instinkt me nikada nije prevario, niti izdao. Verujte svom sestom culu. U nekim situacijama Vas moze spasiti od nevolja. Vrata su bila zatvorena, kada sam se sagla da vidim ima li kljuca ispod otiraca i kada sam se uspravila, vrata su bila poluotvorena. Cudno. Vetra nije bilo, prozori su bili zatvoreni. Jako cudno, no dobro slucajnosti se dogadjaju. Mozda je i to sreca?

 -Sreca malo sutra, opet pauza. Moram da popijem malo vode, mada se Vi ne obazirite na mene. Samo nastavite da citate, jer nemam puno vremena, imam jos puno toga sto bih htela da napisem pre nego sto...

 Otvorila sam vrata kucice, usla unutra i ugledala sam nista. Mrkli mrak i tisina. Primetilo se da u kuci vec dugo neko ne zivi jer sam videla da je kuca jako prljava i puna prasine. Resila sam da krenem u razgledanje jer sam imala slobodu kao da se nalazim u sopstvenoj kuci. Razmisljala sam da li da napravim neke zvuke, da glasno nesto kazem ili da cutim? Izabrala sam cutanje. Tisina. Jako je volim. Mada, mislim da sam zaboravila da Vam napomenem da sam kroz celu moju avanturu imala osecaj kao da me neko posmatra. Jako, jako jeziv osecaj. Obicno kada imate osecaj da Vas neko posmatra nemojte odbaciti tu "suludu misao" , jer sam vam rekla da morate slusati Vas instinkt. Znate sta tada instinkt pokusava da Vam kaze? "VREME JE ZA BEZANJE".

 Majka mi se zvala Jelisaveta.
Otac Tadej.
Majka mi je bila jako lepa zena. Uvek doterana, lepo obucena, cista i pedantna. Bez trunke sminke. Ucila me je da su zene koje se sminkaju jako gresne i da one prkose Bogu. Mozda me je tada ubedila da tako mislim, sada bas i ne. Trebala je odavno da me nauci da se plasim zena koje su ceo svoj zivot posvetile Bogu. Jer nisu sve kaludjerice tako dobre kao sto svi misle.

 Otac je bio jako vredan covek. Celu farmu je nosio na svojim ledjima. Nikada nije dozvolio da ostanemo gladni ili da nam sto bude prazan, iako se jako tesko zivelo. I ukoliko nisi hteo da radis, ne bi imao sta da jedes, onda biste umrli od gladi, a smrt od gladi je jedna od najbolnijih i najsporijih. Tadej je bio jako lep covek. Jasno mi je zbog cega je Jelisaveta bacila oko na njega. Mogu slobodno reci za svog oca da je cudak. Nikada niste znali sta je u njegovoj glavi, njegovim mislima, koji ce sledeci potez da uradi, sta ce Vam reci, koje su mu bile namere. Naucila sam od njega da budem takva. Valjda sam tu hrabrost stekla zahvaljujuci njemu. Ili ne?

 Nikada nisam videla prljaviju kucu. Ni u svojim nocnim morama kojih imam skoro svake noci. Kao devojcici, tada mi je bilo nelogicno da neko ostavi kucu u ovakvim stanju i da prosto ispari. Najcudnije od svega je sto nigde nije bilo slika. Kako su izgledali ti ljudi koji su ovde ziveli? Ili jos uvek zive? Da li je kriju? Od koga? - Mene? Ali ja sam samo devojcica, nemate razloga da se plasite. Videvsi da necu moci da otkrijem nista u kuci, brilijantna ideja mi je pala na pamet. Posto sam bila jako habra i odlucna, resivsi da ne smem da odustanem i da se vratim kuci 'praznih ruku', resila sam da izadjem napolje i da odem iza kuce da otkrijem da li se iza kuce mozda nalaze grobovi porodice koja je tu zivela. -I to sam pogresila sto sam uradila. I najebala naravno.

Kada sam dosla iza kuce videla sam da na krovu  fali nekoliko crepova. To znaci da ovde niko ne zivi vec godinama. Iako sam se trudila da nadjem mesto koje lici na grob, krstacu ili bilo sta sto bi asociralo na to, niceg' nije bilo. Bas sam bila razocarana. Tada nisam bila svesva kakvo zlo me posmatra sa  drveta. Sva sreca nisam pogledala u tom pravcu. Ili jesam, mada nisam nista videla. Tisina. Mrak. Jako ih volim. Poslusajte nekada koliko ce Vam tisina prica ispricati. Pa podelite to sa mnom, ukoliko budem bila ziva do tad'.

Od tolikog uzbudjenja i avanturistickog duha totalno sam zaboravila na svoju majku. Samo sto nije svanulo. Boze koliko vreme brzo leti. Kada sam dosla do onih vrata videla sam da krsta vise nema na vratima, tada sam po prvi put osetila kako izgleda strah. Okrenula sam se ka svojoj kuci i videla da su sva svetla na farmi upaljena. Tada sam se jebeno uplasila svoje majke koja je verovatno celu farmu podigla na noge, no medjutim, tisina. Misteriozna tisina. Pocela sam da trcim koliko me noge nose, sve vreme osecajuci kao da me neko juri iza. Kao da jedva ceka da me se docepa, to nesto. Sta je to? Onda sam stala, okrenula se i videla da se udaljavam od kuce i da me apsolutno nista ne juri.

 -Opet sam se prevarila.
 Jurilo me je.  O kako me je samo jurilo.

 Ne znam odakle sam smogla snage da toliko brzo trcim, tada sam osetila nekakav bol u stomaku. Neku prazninu koju ne umem da Vam opisem. I tada sam jednostavno znala. Nesto ovde uopste nije u redu. Po prvi put otkad pamtim za sebe osetila sam da mi nedostaje majka. Njen zagrljaj i da mi kaze kako sam ja njena mala devojcica i da ce me uvek stititi od zla. "Ima ga svuda dete moje, zapamti moje reci. I kada ga ne vidis, a osecas, to je zlo. Tada bezi! Bezi! Koliko te noge nose, samo bezi i ne osvrci se!"

 -Pretpostavljate i sami da ja tada nisam pobegla.
Vec sam dosla do svojih ulaznih vrata i zaprepastila se prizorom koji sam videla ispred sebe.
Krst. Ogroman krst. Da li je od farbe ili krvi? Ljudske ili zivotinjske? Odgovor sam dobila kada sam otvorila vrata svog doma.

 Na sredini sobe je visila moja majka Jelisaveta.
Obesena.

Na ogledalu je bilo krvlju ispisano nekoliko reci:

''REKLA SAM TI DA NE IZLAZIS IZ KUCE''.

 Nastavice se.. 

 Autorska prava zadrzava vlasnik ovog teksta. Igor R - @igor_witch